Srbija je završila Evrobasket već u osmini finala – i to najgorom partijom na prvenstvu. Nije bilo želje, nije bilo agresije, nije bilo srca. A bez toga nema ni košarke, koliko god zvučalo otrcano.
Možeš imati najlepše akcije i najbolji protok lopte, ali ako nemaš krv na parketu, pametan faul, skok u poslednjoj sekundi ili bacanje za loptu – sve pada u vodu. Protiv Finske toga nije bilo. Protiv Turske još manje. A upravo su ti elementi srž srpske košarke.
SOCCERTBET KVOTE: SRBIJA -ENGLESKA
Pa gde je sve to nestalo? Odgovor je bolan, ali jasan – nedostajao je kapiten.
Kapiten je taj koji postrojava redove, vraća klip koji iskače, udara rukom, ali i donosi mir! To nije posao trenera, nije ni pomoćnika – to je posao lidera na parketu.
A Srbija svog lidera nije imala. Bogdan Bogdanović je od 2021. bio taj oslonac, čovek koji nosi tim i na terenu i u svlačionici. Ove godine ga nije bilo od Portugala – i sve se raspalo, a do tog trenutka je izgledalo savršeno.
Nije prvi put da nemamo kapitena:
- 2019. u Kini smo bili glavni favorit, ali bez povređenog Miloša Teodosića nismo izgledali kao tim.
- 2022. na Evrobasketu Pešić je poslao kući Tea, a Lučić nije uspeo da ukomponuje raštimovane „orlove“ ponovo smo bili loši.
- I sada u Rigi – ista priča, samo drugo ime.
Krstić je bio kapiten od 2005. do 2014, nasledio ga je Teodosić, njega Bogdan. Kada god bi ta linija pukla – Srbija je ostajala bez glave.
To je ono što razlikuje vođe od igrača. Nisu kapiteni samo na papiru, nego u svemu: od tajm-auta i svlačionice, do hotela i autobusa. Oni prave tim od pojedinaca. Bez njih – nema „orlova“, samo razbijeno jato.
Evrobasket u Rigi je samo još jedan dokaz: Srbija bez kapitena nije Srbija.
Košarka 
