U engleskim medijima poslednjih nedelja zaista se vodi prilično živa rasprava o paradoksu da tim Arsenala koji vodi u trci za titulu u Premijer ligi istovremeno igra fudbal koji mnogi komentatori opisuju kao pragmatičan, utilitaran ili čak ružan.
Narativ je zanimljiv i zbog istorijskog konteksta: Arsenal je decenijama bio simbol estetskog fudbala, naročito u eri trenera Arsena Vengera, kada je klub bio poznat po brzom pasu, tehničkoj igri i ideji da način na koji se pobeđuje ima gotovo jednaku važnost kao i sama pobeda.
Današnji tim koji vodi Mikel Arteta mnogi vide kao gotovo suprotnost toj tradiciji.
Prekidi kao glavno oružje
Ključna tačka kritike odnosi se na izuzetnu zavisnost Arsenala od prekida. U više analiza u britanskim novinama i televizijskim emisijama naglašava se da je ekipa ove sezone postigla neobično veliki broj golova iz kornera, što je dovelo do toga da se Arsenal opisuje kao „set-piece machine“.
Statistika pokazuje da je ovaj klub među najefikasnijima u ligi upravo u tom segmentu, a pojedine utakmice su praktično rešene jednim dobro uvežbanim kornerom ili slobodnim udarcem. Za deo komentatora to je dokaz taktičke inteligencije i dobre pripreme, ali drugi smatraju da takva struktura igre smanjuje spontanost i kreativnost koja se tradicionalno povezivala sa Arsenalom.
Kontrola ritma i “dark arts“
Drugi element kritike odnosi se na način upravljanja ritmom utakmice. Protivnički treneri su u nekoliko navrata javno tvrdili da Arsenal vrlo svesno usporava igru kada povede, koristi sitne prekide, zadržavanje vremena i takozvane „dark arts“ elemente modernog fudbala.
Posle tesne pobede nad Brajtonom u sredu uveče njihov trener, Nemac Fabijan Hirceler, je izjavio da je “samo jedna ekipa pokušavala da igra fudbal”, što su mnogi mediji preneli kao implicitnu optužbu da Arsenal pobede ostvaruje pre svega kontrolom i destrukcijom igre protivnika, a manje napadačkom dominacijom.
Ovaj tip komentara uklapa se u širi narativ da Arsenal ove sezone često dobija utakmice minimalnim rezultatom, sa velikim naglaskom na organizaciju odbrane i kontrolu prostora.
Pragmatizam umesto estetike
Treći aspekt rasprave dolazi od bivših igrača i televizijskih analitičara koji tvrde da je Artetin tim postao izrazito funkcionalan, ali manje inspirativan nego ranije verzije ekipe. U studijskim emisijama se često govori o tome da je Arsenal u prethodnim sezonama igrao atraktivnije, ali je istovremeno bio ranjiviji i manje stabilan u trci za titulu. Sada je, po toj interpretaciji, Arteta svesno žrtvovao deo estetskog identiteta kluba kako bi izgradio tim koji može da osvaja bodove i u utakmicama u kojima ne dominira.
Sam Arteta je na takve kritike reagovao prilično direktno. Španac tvrdi da su prekidi i detaljno planirane statične situacije logična evolucija modernog fudbala, jer je sve teže probiti kompaktne odbrane u otvorenoj igri. U više navrata je rekao da će njegov tim koristiti sve taktičke mehanizme koje pravila dozvoljavaju dok god to donosi rezultat. Drugim rečima, estetski kriterijum za njega nije presudan – presudno je da ekipa osvoji titulu posle sedam godina koliko je u klubu.
Zbog toga se u engleskoj štampi pojavio zanimljiv zaključak:
– Arsenal danas možda ne igra najlepši fudbal među ekipama na vrhu tabele, ali upravo ta pragmatičnost može biti razlog zbog kog su prvi. U poređenju sa idealizovanom slikom kluba iz vremena Vengera i “nepobedivih” iz 2004, današnja verzija pod Artetom izgleda hladnije, disciplinovanije i taktički proračunatije – navode mediji.
Za jedne je to znak sazrevanja tima koji je naučio kako se osvajaju trofeji u izuzetno konkurentnoj ligi, a za druge je to gubitak estetskog identiteta koji je Arsenal decenijama činio posebnim u engleskom fudbalu. Istina je, verovatno, negde između.
Fudbal 
