Tužan oproštaj Napoleona svetske košarke: “Savest mi je mirna, dao sam sve od sebe”

Serđo Skariolo, najuspešniji trener u istoriji španske košarke, završio je karijeru na klupi “crvene furije” neuspehom koji nikako nije dostojan njegove izvanredne karijere. S poslednjim zvukom sirene i porazom protiv Grčke (90:86) završeno je mnogo više od jedne utakmice. Završena je jedna era.

Najzlatnija era u istoriji španske košarke, koju je poslednjih godina predvodio Serđo Skariolo. Ružan kraj tako lepe priče. Legendarni trener više neće sedeti na klupi reprezentacije, odlazi u Real Madrid , ostavljajući prazninu koju će biti teško popuniti. Zbog medalja i zbog nasleđa, ploda posvećenosti, predanosti i rada neprocenjive vrednosti.

– Osećam da mi je savest mirna. Dao sam sve od sebe. Ako imate taj osećaj, morate biti mirni – rekao je trener, uz ovacije medija prisutnih na njegovoj emotivnoj konferenciji za novinare.

Emotivno se oprostio sa rukom na srcu.

– Ne mogu biti ponosniji na trud svojih igrača. Tužniji sam zbog njih. Dobio sam mnogo nagrada i ne bih imao ništa protiv da dobijem još jednu, ali se nadam da će ponovo moći da uživaju u tome što su sa reprezentacijom – rekao je Serđo, sumirajući utakmicu.

Punih 15 godina je proveo na čelu španske reprezentacije, sa dvogodišnjom pauzom. Nostalgija je loša stvar, ali te 2009. utakmicom protiv Kube počela je “zlatna era” posle koje je postao živa legenda. Osvojio je sve, iako je bilo glasova protiv njegovog imenovanja, odmah nakon odlaska Aita Garsije Renesesa.

Iste godine, 2009, Serđo je Španiji doneo njen prvi Evrobasket. Nakon toga su usledile titule 2011, 2015. i 2022. godine, neke od njih osvojene su uprkos svim očekivanjima i uz podvige koji su nosili selektorov potpis na uspehu. Dodao je i kontinentalnu bronzu 2017. godine.

Vrhunac je dostigao zlatom na Svetskom prvenstvu 2019. godine, još jednom neočekivanom titulom, i dotakao nebo u finalu Olimpijskih igara 2012. godine, gde je držao Amerikance u neizvesnosti. U Riju 2016. godine, popeo se na treću stepenicu postolja.

Osam medalja u vitrini sa trofejima čini ga jednim od najboljih trenera u istoriji FIBA košarke. Ali u Limasolu je doživeo svoj “Vaterlo”. Zbog okolnosti – povreda, odsustava i penzionisanja – preuzeo je najslabiji tim koji je Španija imala poslednjih decenija.

Nije bio u stanju da postigne nikakve dalje podvige. Njagov skor sa reprezentacijom završio se na 222 utakmice. Pobedio je u 166, a pored trijumfa i plasmana na podijum, zaslužio je mesto u istoriji španske i svetske košarke.