Simeoneov Atletiko je škola života – Antićev učenik 14 godina deli lekcije važnije od fudbala

Radomir Antić je uvek delovao kao čovek koji ne mora da povisi ton da bi ga svi čuli. Govorio je malo ali mudro, kretao se smireno i ostavljao utisak da ima vremena za svakoga. Prenosio je smirenost, kako je to govorio Havijer Saviola.

Dijego Simeone, jedan od Antićevih najvažnijih učenika, oduvek je izgledao kao da mu je svaki minut predug. Kao igrač je bio ratoboran, kao trener je neprestano nemiran. U gestovima ume da bude nagao, u pogledu zapaljiv. Gledajući ga, čini se da utakmica ne traje 90 minuta već čitav život.

A ipak, jedan od najvažnijih trenera u formiranju Simeonovog pogleda na fudbal bio je upravo Antić. Čolu su bile 24 godine kada je Radomir stigao u Atletiko Madrid.

Taj Atletiko iz sredine devedesetih nije bio tim koji je pobeđivao galamom. Dupla kruna iz 1996. nije stvorena u haosu, već iz strpljenja, iz jasnoće uloga i poverenja u ono što se ponavlja svakog dana. Antićev fudbal se igrao bez viška reči, bez potrebe sa spektaklom, sa potpunom verom u strukturu.

Simeone je u to vreme igrački sazrevao. Više nego zvezda, Čolo je bio barometar tima. Naučio je da red ne guši strast, već joj daje oblik. Da disciplina nije suprotnost emociji, već način da ona preživi tih 90 minuta.

Mnogo godina kasnije, kada bude govorio o svom fudbalu, Simeone će retko pominjati formacije, a često principe. To je, verovatno, Antićev najtrajniji trag.

Kada je prvi put seo na klupu Estudijantesa, Simeone nije imao prostor za teoretisanje, za objašnjavanje sebe. Argentinski fudbal pre 20 godina bio je brlog u kom odluke moraju da se donose brzo, a posledice snose još brže.

Izabrao je ono što je poznavao: jasnoću, ponavljanje, odgovornost. Njegova 4-4-2 bila je odbijanje suvišnog, bez komplikacija ideja. Estudijantes je odmah stigao do titule u Aperturi – u finalu su pobedili Boku iako su bili sa igračem manje više od pola utakmice. Taj pehar postaće Čolov zaštitni znak, da je sposoban da ne poklekne ni kada mu okolnosti ne idu naruku.

U River Plejtu je pokušao suprotno. U klubu koji živi od ideje da mora da dominira, Simeone se okrenuo agresivnijem, modernijem izrazu. Išao je stopama Marsela Bjelse i njegove formacije 3-3-1-3. Dozvolio je da se igra razlije i River je osvojio Klausuru 2008. sa Radamelom Falkaom, Aleksisom Sančezom, Arijelom Ortegom i Dijegom Buonanoteom. Taj fudbal disao je slobodnije, napadao brže i rizikovao više.

Ali takav fudbal traži krhku ravnotežu. Povrede, odlazak Aleksisa i nestabilnost urušile su sistem i River je u narednoj sezoni završio poslednji na sezoni. Simeone je dobio otkaz i uz njega upozorenje pride.

Tada se vratio jednostavnosti. Ne iz tvrdoglavosti, već iz razumevanja – da fudbal ne mora da bude prati trendove da bi bio učinkovit. Njegovi principi su se iskristalisali u životne lekcije: grupa je ispred pojedinca, okruženje (prostor) je važnije od materijalizma (lopte), rad je bitniji od estetike. I, iznad svega, spremnost da se pati.

Kada je Dijego Simeone stigao u Atletiko Madrid pre ravno 14 godina, klub je bio rasut. Ideje su se smenjivale brže od sezona, treneri još brže, a ono što je ostajalo iza njih bilo je nedovoljno da se na njemu išta gradi. Atletiko je znao šta nije – ni Real, ni Barselona – ali nije umeo da objasni šta jeste.

Vratio se svojoj 4-4-2 i učinio je živom. U odbrani je bila kompaktna sa duplim blokom, u napadu je menjala oblik, često ličeći na 4-2-2-2 sa bočnim vezistima koji ostaju sami uz aut liniju. Atletiko je učio da čeka, ali ne pasivno, već sa namerom.

Iako je često predstavljan kao trener jedne ideje, Simeone je umeo da reaguje kada okolnosti to zahtevaju. U Kataniji je igrao u rombu da bi Adrijano Rikjuti imao prostor za igru. Godinama kasnije, u sezoni nakon pandemije, bio je primoran da se fokusira na 3-5-2 i 5-3-2. Atletiko je stvarao duže napade, zadržavao loptu više nego ranije. Oblik se menjao, ali impuls nije. Uvek je postojao dogovor da je tim važniji od svega ostalog. Osvojena titula na kraju sezone bila je najtiši primer Čolove evolucije.

Njegove ekipe su često najviše govorile kada su bile bez lopte. Polufinale Lige šampiona protiv Bajerna 2016. i dvomeč sa Arsenalom u Ligi Evrope 2018. završeni su prolazima u finale, uprkos tome što je posed lopte bio sporedna stvar. Protiv Arsenala je bilo dovoljno 24 odsto. Arda Turan je to kasnije opisao jednostavno: “Simeone nas je naučio da uživamo u patnji.”

Jedan od detalja koji je Simeone rano shvatio bila je vrednost prekida. Dok je Barselona 2014. još uvek igrala u punom zamahu tiki-take, Atletiko je osvajao Primeru sa posedom lopte gotovo identičnim onom koji je imao poslednjeplasirani Betis. Razlika se videla u kornerima, slobodnim udarcima, drugim loptama. U stvarima koje se ponavljaju i koje se mogu uvežbati. Danas, kada su prekidi postali opsesija Premijer lige, ta pažnja deluje logično. Tada je izgledala kao tvrdoglavost.

Sa Čolom na klupi, Atletiko je prestao da se izvinjava zbog onoga što jeste. Prestao je da se trudi da liči na druge, da se uklapa u tuđe trendove. U vreme hiperindividualizma, njegov fudbal je pokazao vrednost bezuslovnog kolektiva. U eri brzih rešenja, birao je sporiji put.

Možda su upravo to lekcije koje je poneo od Antića, iako mu karakter nikad nije ličio na njega: da red ne gasi strast, već je usmerava; da trener ne mora uvek da bude u pravu, ali mora da zna šta želi.

U tom smislu, Simeone nikada nije prestao da bude Antićev učenik. Samo je lekciju izgovorio glasnije.