Da situacija nije zabeležena u srpskom fudbalu više puta, delovala bi kao vest iz rubrike „verovali ili ne“. Ipak, ono što je delovalo nemoguće, postalo je svakodnevica – Nair Tiknizjan, levi bek Crvene zvezde, postao je državljanin Srbije manje od tri meseca nakon što je potpisao za crveno-bele.
Fudbaler jermenskog porekla potpisao je za Zvezdu 21. juna, a već 20. septembra, u 177. večitom derbiju, nije se računao kao stranac! Ovakav presedan ne bi prošao nezapaženo ni u mnogo uređenijim fudbalskim ligama, ali u Srbiji je, čini se, postao svojevrsna praksa – i to praksa koja podseća koliko uticaj sportskih klubova zna da nadmaši zdravorazumske i pravne granice.
Da stvar bude zanimljivija, nijedan fudbaler u istoriji srpskog fudbala nije dobio pasoš brže od Tiknizjana. Brzina procesa jasno ukazuje na to da se određeni klubovi u domaćem sportu nalaze u zoni političkog i administrativnog privilegovanog tretmana – što bi, u ozbiljnim državama, bilo nezamislivo.
Ovo nije prvi put da Crvena zvezda koristi institut državljanstva za rešavanje problema oko limita stranaca. Lista igrača koji su kroz slične “ubrzane procedure“ postali Srbi je poduža: Kleo, Evandro, Kanga, Ben, Natho, Rikardo, Bukari, Điga, Ado, Sanogo… I to je samo fudbalski deo priče. Još duža je lista košarkaša koji su, gotovo isključivo zarad nastupa na Kupu Radivoja Koraća, u rekordnom roku dobijali srpske pasoše.
Postavlja se pitanje: da li je sport postao poligon za zaobilaženje zakona i testiranje granica institucionalne moći? Ili smo se već pomirili s tim da je sport u Srbiji odavno postao deo političkog sistema?
Fudbal 
