“Džajić je hteo da otera Vidića iz Zvezde! Živadinović nas odveo u zatvor umesto na trening”

Bivši fudbaler Crvene zvezde Ivan Vukomanović ispričao je neke zanimljivosti iz igračke karijere sa kojima javnost nije bila upoznata.

U opširnom intervjuu za “Glas Srpske” otkrio je kako je Slavoljub Muslin “spasio” Nemanju Vidića od Dragana Džajića, koji je hteo da ga otera sa Marakane.

– Prvu zvaničnu evropsku utakmicu koju je Vidić odigrao za Zvezdu, igrali smo zajedno. Sećam se, Bunja (Goran Bunjevčević) je otišao u Totenhem. Došli su Vladimir Matijašević, Goran Đukić, a neko nam je na Kipru falio u odbrani. Sećam se bila je dilema koga da stave, a Omonija je imala nekog Nemca, Rajnera Raufmana u špicu 195 cm visok tip, 40 golova dao glavom. I Muslin me na treningu pita: “Šta misliš da stavimo malog (Vidića) da igra s tobom u odbrani? Ti, Matija (Matijašević) i on”? Ja kažem: “Super, zemljaci smo, znamo se, imamo dobru komunikaciju. Biće to sve u redu”. I tu Džaja (Dragan Džajić) napravi problem: “Kakav on, gde on…Neću mu ni ugovor dati…” I Muslin kaže: “Džajo pusti, ja sam trener pusti ga s nama šest meseci, biće mali najbolji štoper u Evropi…” Džaja je hteo da pusti Vidića, da ga otera iz Zvezde?! Mi odigramo dole 1:1 i Vida je igrao. Tada je ostao s nama i eto dokle je došao – ispričao je Vukomanović.

“Divno iskustvo u Arkanovom Obiliću”

Vukomanović je svoju afirmaciju stekao u dresu Obilića na čijem je čelu tada bio Željko Ražnatović Arkan, a znamo kako je osvojena ta titula.

– Igrali smo par puta sa Obilićem i privukao sam pažnju. Oni su hteli da dođem kod njih. Na kraju sezone smo igrali jednu revijalnu utakmicu u čast tada nastradalog, legendarnog Srbe Stamenkovića. Posle tog meča pozvali su me u klub i rekli ideš ovog leta u Zvezdu. Bio sam srećan. Međutim, počeli su zvati još intenzivnije iz Obilića, napravili su pritisak i preko kluba i jedan dan su mi došli kući i doneli novac, dali su i Slobodi više nego Zvezda. Arkan je bio moćan, završio sam u automobilu i odvezli su me kod njega kući, gde sam i potpisao ugovor. Došao sam u mladu grupu igrača, momaka skupljenih iz cele Srbije, gladnih, željnih dokazivanja. Došao sam na viši nivo nego u Užicu, gde sam odigrao pune dve sezone. Dve godine sam proveo i u Obiliću, osvojio titulu. Bilo je predivno iskustvo.

– Prvo, ugovori su nam svima bili isti u Obiliću. Svaki igrač godišnje je zarađivao 10.000 maraka. I sada pričamo, niko od nas bivših igrača Obilića nije pitao, ni razmišljao kad će plata i to. A tu je bio i Arkan, koji je stajao iza nas. On je svaki dan bio na treninzima. Često je ponavljao da ne smemo da se ponašamo kao propalice, bitange, da moramo da znamo šta je disciplina i profesionalizam, jer dosta nas je došlo iz malih sredina. Koliko puta nas je zvao na fiksni telefon da vidi jesmo li u stanu u 23 časa. Arkan je znao s nama. Kad oseti da smo opušteniji on i treneri su znali da zategnu. Nismo mi bili zvezde neke, za razliku od igrača Zvezde i Partizana, ali smo živeli svoje snove. Dok je Arkan na stadionu, nismo išli kući. Ćuti i treniraj. Mi smo prvi put tada išli na pripreme na Maltu, u Italiju…To je u to vreme bio pojam, igrali smo jake utakmice, protiv Fejenorda recimo…Bili smo plaćeni na vreme, živeli smo u kraju blizu stadiona. Nama je bilo bitno da imamo “autić”, da odemo do svojih, da primimo tu platu. Ja sam vozio “golfa 2”, dizelaša koji je do Užica trošio više ulja nego benzina. A nije mi to tada ni bilo bitno.

“Bard Živa nas odveo na ekskurziju u zatvor”

Kao još jednu anegdotu iz karijere izdvojio je “metode” Milana Živadinovića tadašnjeg selektora omladinske reprezentacije Jugoslavije.

– Ima jedna sjajna priča, skidam mu kapu za to što je uradio. Okupili smo se, mislim da je bila 1995, 1996. godina. Bila je to omladinska selekcija. Bili smo u Sremskoj Mitrovici. Trenirali smo nekoliko dana. Jedno jutro Živa kaže: “Momci, danas nema treninga, idemo na ekskurziju”. Mi smo bili u čudu, onako mladi, usijane glave. Potrpaju nas u autobus i svi zajedno u opremi reprezentacije i pravac zatvor u okolini Sremske Mitrovice. Nikad to neću zaboraviti, eto koliko godina je prošlo. I danas imam te slike u glavi. Dolazimo tamo, ulazimo u one zidine. Prolazimo kroz sve to i hvata te jeza, sve nas. Ulazimo u dvorište, gledamo kako to funkcioniše, zatvorenike kako rade. Sve smo obišli. Ušli smo u neki blok i sledila je edukacija. Izlaze zatvorenici i kaže im upravnik, jednom po jednom: “Ajde reci momcima šta si radio, zašto si ovde, koliko si kažnjen…” Čuješ to sve, vidiš i kažeš sebi: “Ma ne bi u životu ukrao ni žvaku”! Nakon toga odlazimo, a Živa nam kaže: “Omladinci, samo da znate šta vas može snaći u životu, ako ne budete poštovali ono što imate, što vam je Bog dao. Nemojte biti bitange, propalice…” Bili smo u zatvoru 45 minuta. Pazite sad, kad smo dolazili u busu je bilo takvo smejanje i zezanje, a kad smo se vraćali u autobusu tajac. Jezivo!